OBRAZOVANJE ZA SVE I RANA INTERVENCIJA

 

OBRAZOVANJE ZA SVU DECU I RANA INTERVENCIJA

1. Obrazovanje za sve - Strategija Ministarstva prosvete Republike Srbije za period 2005 – 2010 - Dostupnost obrazovanja - Kvalitetno obrazovanje za sve - Demokratizacija procesa obrazovanja

 

 

2. Promene u stručnom kadru koji radi sa učenicima koji imaju potrebe za posebnom podrškom

 

 

3. Problemi dece koja imaju potrebe za posebnom podrškom - Društvo - Porodica - Vršnjaci

 

4. Moguće rešenje ovih problema – inkluzivno obrazovanje - Uključivanje dece u redovne vaspitno – obrazovne institucije - Individualizovani pristup učenju - Podsticanje i razvojenje socijalne interakcije

 

 

5. Obrazovanje za sve = inkluzivno obrazovanje

 

 

6. Rana intervencija - Pozitivni ishodi rane intervencije za dete - Pozitivni ishodi rane intervencije za roditelje - Pozitivni ishodi rane intervencije za porodicu - Pozitivni ishodi rane intervencije za društvo

 

 

7. Inkluzija dece koji imaju potrebe za posebnu podršku kroz predškolsko vaspitanje i obrazovanje

 

 

8. Koristi za dete koje je uključeno u inkluziju

 

 

9. Koristi za roditelja deteta u inkluziji

 

 

 

 

OBRAZOVANJE ZA SVE

 

 U savremenom društvu dominiraju vrednosti koje se zasnivaju na kvantitetu i kvalitetu proizvodnje i znanja. Čovek je vredan onoliko koliko proizvede. Proizvodnja je postala cilj, a čovek samo sredstvo za postizanje tog cilja. Ako tumačimo znanje samo kao materijalnu spoznaju, onda je i taj kriterijum sličan kriterijumu proizvodnje.

 

Ovakvo shvatanje zanemaruje kriterijum čovečnosti koji proizlazi iz toga da je čovek sam najznačajniji pokretač vlastitog razvoja kao i razvoja društva uopšte. Dakle, u takvom društvu, u kojem je najvažniji kriterijum vrednovanja čoveka njegova produktivnost i stečeno znanje, svi su oni koji manje proizvode i raspolažu s manje znanja manje vredni. Tako osobe sa teškoćama u razvoju postaju marginalizovane, bez mogućnosti ostvarivanja osnovnih ljudskih prava.

 

Zbog toga je nužno menjati postojeću hijerarhiju vrednosti. Taj se proces odvija u različitim zemljama različitim tempom. Zavisi od ekonomske moći i saznajnim dostignućima, ali najviše od kulturnih obrazaca koji se odnose na značenje pojedinca i poštovanje ljudskih prava.

 

Da bi postali društvo u kojem svaki pojedinac ima jednaka prava i mogućnosti bez obzira na individualne različitosti, model inkluzije predstavlja se kao jedno od rešenja.  

Strategija Ministarstva prosvete Republike Srbije za period 2005 – 2010:

  • Osnovni cilj je obezbeđivanje kvalitetnog obrazovanja za sve, koje se bazira na Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima i Konvenciji o pravima deteta.
  • Obezbeđivanje dostupnosti kvalitetnog obrazovanja za sve, posebno je važno kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju i deca pripadnika nacionalnih manjina, odnosno deca pripadnika ugroženih i marginalizovanih grupa.

Viđenje sistema obrazovanja podrazumeva sistem koji je u stanju da odgovori i lokalnim i globalnim društvenim i ekonomskim potrebama i koji u procesu donošenja odluka uključuje i roditelje i učenike i nastavnike. Osnovni ciljevi obrazovanja u Srbiji su:

  1. dostupnost obrazovanja
  2. kvalitetno obrazovanje za sve
  3. demokratizacija procesa obrazovanja

Dostupnost obrazovanja podrazumeva stvaranje sistemskih i drugih uslova koji će omogućiti implementaciju strategije obrazovanje za sve. Reč je o uključivanju u proces obrazovanja svih kategorija dece i građana koji žive u Srbiji, nezavisno od socijalnog i ekonomskog položaja njihove porodice, nacionalne, geografske, regionalne, etničke i verske pripadnosti, i specijalnih potreba za organizovanje posebnih programa obrazovanja.

Kvalitetno obrazovanje za sve označava sticanje odgovarajućeg stepena znanja učenika na svim nivoima obrazovanja. Kvalitet obrazovanja treba da bude jedan od osnovnih ciljeva ukupne strategije razvoja uopšte i strategije razvoja obrazovanja u Srbiji.

Demokratizacija procesa obrazovanja obezbeđuje aktivno učešće svih relevantnih i zainteresovanih subjekata u procesu obrazovanja: roditelja, nastavnika, učenika i predstavnika vlasti na različitim nivoima – u zavisnosti od njene organizacije na različitim nivoima.

 Napomena: Pogledati u biblioteci sajta deo o Strateskim i ostalim dokumentima kao i deo o Istrazivanjima.

Naš obrazovni sistem bi trebalo da pretrpi određene reforme koje bi podrazumevale pre svega promene u stručnom kadru u školama a sve u cilju kvalitetnijeg i potpunijeg sprovođenja inkluzije.

 

 

 

 

PROMENE U STRUČNOM KADRU KOJI RADI SA UČENICIMA KOJI IMAJU POTREBE ZA POSEBNOM PODRŠKOM

 

U osnovi našeg obrazovnog sistema treba uvažiti princip obrazovanja dece koja imaju potrebe za posebnom podrškom kojim se ostvaruje jednako pravo na obrazovanje prilagođeno mogućnostima svakog pojedinca, stvaranjem škole prema potrebama deteta. U skladu sa tim strateško opredeljenje reforme treba da uvaži sledeće zahteve:

- stručno obrazovanje učenika koji imaju potrebe za posebnom podrškom mora se zasnivati na stepenu očuvanosti njihovih funkcionalnih sposobnosti

- obezbeđivanje ostvarivanja prava roditelja da budu konsultovani prilikom donošenja važnih odluka

- obezbeđivanje kvalitetnog izbora zanimanja koji odgovaraju sposobnostima deteta- obezbeđivanje adekvatnih obrazovnih standarda

- obezbeđivanje adekvatnog obrazovanja

 

 

PROBLEMI DECE KOJA IMAJU POTREBE ZA POSEBNOM PODRŠKOM

Društvo. Ponašanje društva prema deci zavisi od načina na koji društvo shvata dete, njegov razvoj i učenje. Predstava o detetu koja postoji u jednom društvu i načinu vaspitavanja i socijalizaciji dece zavise od toga kako društvo shvata čoveka uopšte, njegovu prirodu, mogućnost i uloge koje treba da ostvari u zajednici. Iz shvatanja o čoveku proizilazi i shvatanje o detetu kao nezrelom biću koje se mora naučiti veštinama i vrednostima odraslih članova društva. Pri tome se malo pažnje poklanja specifičnostima urođenih individualnih potencijala, koji takođe definišu dete, odnosno čoveka.

Deci koja imaju potrebe za posebnom podrškom često nije omogućeno ostvarivanje prava na obrazovanje jer se ono često ne odvija u adekvatnim uslovima.

 

Porodica. Kod roditelja su često prisutne emocionalne teškoće: osećanja nemoći, pesimizam, strah, osećaj krivice, stida, sumnje i sl. Najčešće reakcije roditelja na razvojnu teškoću deteta su: depresija, potreba za izolacijom, šok, i sl. Pored toga što roditelji često odbacuju svoju decu koja imaju potrebe za posebnom podrškom, oni mogu i da ih prezaštite. Prezaštićenost ide dotle da dete samostalno ne radi ni ono što može.

Vršnjaci. Odrasli prenose na decu sopstvene predrasude i negativne stavove prema osobama koji imaju potrebu za posebnom podrškom što bitno otežava kontakte ove dece sa vršnjacima. Razlike mogu biti uzrok socijalne izolovanosti i odbačenosti ove dece što se potom odražava na uspešnost socijalnih odnosa i socijalnu kompetenciju.

MOGUĆE REŠENJE OVIH PROBLEMA – INKLUZIVNO OBRAZOVANJE

 

Inkluzivno obrazovanje podrazumeva:

 

  • Model koji obuhvata skup pedagoških mera čiji je cilj da se svako dete razvija prema svojim sposobnostima i tempu koji mu odgovara
  • Drugačija vizija redovnog obrazovanja: heterogenost umesto homogenosti
  • Promena postojećeg školskog sistema, i to u terminima fizičkih faktora, programa, očekiVanja učitelja i stilova podučavanja, uloga

S obzirom da se razvoj svakog deteta najkomPletnije odvija kroz aktivnosti u neselektivnoj socijalnoj i fizičkoj sredini, koja obiluje najvećim brojem izazova, smatra se da je inkluzija dece u redovne vaspitno – obrazovne programe jedan od najboljih načina da se njihov razvoj podstiče i poboljšava.

Neophodan uslov za uvođenje inkluzivnog obrazovanja je menjanje odnosa društva prema ovoj deci. Menjanje stavova je prvi preduslov i prva barijera koju treba otkloniti da bi ovaj proces otpočeo. Inkluzivno obrazovanje i pozitivna iskustva stečena njegovom realizacijom povratno utiču na postepeno menjanje stavova i razvijanje pozitivnojeg ponašanja prema deci koja imaju potrebu za posebnom podrškom.

Uključivanjem dece koja imaju potrebu za posebnom podrškom u redovne vaspitno – obrazovne institucije društvo daje svoj doprinos ostvarivanju dečijih prava koja su definisana međunarodnim pravnim dokumentima. To predstavlja ne samo obavezu našeg društva već i stvaranje uslova za zadovoljavanje ljudskih potreba, među kojima je socijalna interakcija jedna od najvažnijih.

 Ukoliko društvene institucije diskriminišu decu mogu da im stvore veći problem od samih teškoća koje deca imaju. Termin „Škola po meri deteta“ na najbolji način objašnjava promene koje se ostvaruju inkluzivnim obrazovanjem danas. Pored fizičke pripremljenosti obrazovne sredine, pretopostavke za uspešnu realizaciju inkluzivnog programa su:

l vaspitno – obrazovni program usmeren na dete,

l pozitivni stavovi i odnos vaspitača/učitelja prema detetu,

l adekvatna obučenost kadra u obrazovanju,

l pozitivan odnos i prihvatanje od vršnjaka i saradnja sa roditeljima.

Inkluzivno obrazovanje predstavlja podsticaj za menjanje i poboljšavanje ukupnog vaspino – obrazovnog procesa. Prisustvo dece koji imaju potrebu za posebnom podrškom podstiče vaspitače i učitelje da primenjuju različite metode i strategije u radu, što se pozitivno odražava i na ostalu decu. Primena individualizovanog pristupa u radu sa decom jeste način da učitelj izađe u susret potrebama, interesovanjima i sposobnostima svakog deteta.

Individualizovano podučavanje je pristup koji se bazira na individualnim razlikama među decom i koji uzima u obzir sve karakteristike koje dete donosi u vaspitno – obrazovni proces: razvojni nivo deteta, stil učenja, temperament, interesovanja, motivaciju, pol i porodično poreklo. Polazeći od ovih osobenosti učitelj kreira aktivnosti tako da se svako dete oseti uspešnim, a da je pritom suočeno sa izazovima.

Uz saznajnje da je dete koje ima potrebu za posebnom podrškom osobeno biće koje u sebi nosi određene potencijale za razvoj i učenje, učitelj može stvoriti sredinu koja podstiče socijalnu interakciju i obezbeđuje uslove za njihovo kvalitetno obrazovanje. Podsticanje i razvijanje socijalne interakcije među decom sa i bez teškoća u razvoju kao i koristi koje i jedni i drugi imaju od ovog procesa, osnovni je smisao inkluzije. Uticaj na decu da prihvate razlike može se ostvariti organizovanjem aktivnosti koje su zanimljive, podstiču na otkrivanje mogućnosti svog tela, kao i predmeta, mesta i osoba koje ih okružuju. Deca se podstiču da koristeći sva čula, otkrivaju koje osobine su im zajedničke i po kojima su osobeni. Na taj način, deca uče da smo i slični i različiti, da nas individualne osobenosti čine onim što jesmo i da je „u redu“ biti različit. Uz pomoć ovih aktivnosti deca mogu otkriti da svi imamo iste potrebe, naročito potrebu da budemo prihvaćeni.

Jedan od načina da se podstakne socijalna interakcija jeste primena strategije kooperativnog učenja u kojoj deca rade zajedno kako bi postigla određeni cilj i obavila određene zadatke. Deca uviđaju da su međusobno povezani i da svi članovi grupe preuzimaju zajedničku odgovornost za aktivnost kojom se bave. Tokom koopreativnog učenja deca su u prilici da razvijaju i vežbaju socijalne veštine kao što su: preuzimanje vođstva, donošenje odluka, komunikacija i sposobnost rešavanja konfliktnih situacija.

 

 

OBRAZOVANJE ZA SVE = INKLUZIVNO OBRAZOVANJE

 

 Inkluzivno obrazovanje se određuje kao proces izlaženja u susret potrebama učenika u okviru redovnog obrazovnog sistema korišćenjem svih raspoloživih srestava kako bi se stvorile mogućnosti da deca uče i pripreme se za život. Izlazeći u susret potrebama u učenju sve dece, mladih i odraslih, posebno se fokus stavlja na one koji bivaju marginalizovani i isključivani. Inkluzivno obrazovanje prestavlja proces putem kojeg škola postaje otvorena za sve učenike i kojim svi učenici u nekoj školi, bez obzora na njihove snage ili slabosti u nekim oblastima, postaju deo školske zajednice – inkluzivno obrazovanje počiva na uvažavanju sve dece i obezbeđivanju jednakih uslova da uče zajedno.

Inkluzija je pristup u kojem se naglašava da je različitost u snazi, sposobnostima i potrebama prirodna i poželjna. Ona zahteva razvoj osetljivosti i stvaranje uslova za artikulaciju i zadovoljavanje različitih individualnih potreba, a ne samo potreba osoba sa oštećenjem. No, bez obzira na individualne različitosti svi želimo biti voljeni, osećati pripadnost, želimo raditi i biti poštovani. Zadovoljstvo vlastitim životom i prihvaćenost od ljudi kojima smo okruženi neosporno čine ključne elemente kvalitete života. Model inkluzije pruža svakoj zajednici priliku da reaguje na način kojim će podsticati razvoj cele zajednice, time što će svaki njen član imati važnu ulogu i biti poštovan.

 

 

 

 

RANA INTERVENCIJA

«Deca uče ono što doživljavaju»

 

Rano detinjstvo je najkritičnije i najosjetljivije razdoblje u detetovom životu, pa smo obavezni da mu poklonimo posebnu pažnju. U razvijenim zemljama, s visokorazvijenim institucijama civilnog društva, s modernim sistemom javnog zdravstva, ova svest je široko rasprostranjena.

Ovakvo razmišljanje ima za temelj mnoga naučna istraživanja koja pokazuju da je stimulacija u prvoj godini detetovog života kritična za njegov kasniji jezički i kognitivni razvoj. Dakle, uredan rani razvoj deteta je pretpostavka daljeg zdravog i produktivnog života odraslog.

Zahvaljujući stručnoj podršci, mala deca koja imaju potrebu za posebnom podrškom postaju mnogo sposobnija za učenje, njihovi roditelji kompetentniji za vaspitanje svoje dece i cela porodica postaje bolje socijalno integrisana.

Ovakav način rada u svetu uglavnom stoji iza naziva "rana intervencija". Rana intervencija počiva dakle na saznanju da rane godine života sadrže jedinstvenu mogućnost za uticaj na detetov razvoj i to s dugoročnim uticajima. Programi rane intervencije imaju vitalnu ulogu u životima porodica deca koja imaju potrebu za posebnom podrškom. Putem ovakvih programa, porodice dobijaju širok raspon različitih usluga, nužnih za zadovoljavanje njihovih potreba, a sve to deci kasnije olakšava uključivanje u otvorenu sredinu.

 

Pozitivni ishodi rane intervencije za dete:

  1. Rana intervencija može biti prevencija uticaju rizičnih faktora na teškoće koje se javljaju u razvoju deteta. To se postiže nuđenjem adekvatnog načina stimulisanja a samim tim interakcije deteta i njegove okoline od najranije uzrasta.
  2. Rana intervencija takođe ima terapeutsku ulogu za onu decu koja već imaju razvijen neki oblik zaostajanja u razvoju. Na taj način se pomaže detetu u smanjenju tog zaostatka, a samim tim se radi na prevenciji pogoršanja u razvoju deteta.
  3. Rana intervencija smanjuje moguće propratne negativne efekte uzrokovane detetovim teškoćama kao što su nefunkcionalna, neprihvatljiva detetova ponašanja, koja mogu negativno uticati na detetovo okruženje ili na razvijanje očekivanog nivoa samostalnosti deteta.

 

 

Pozitivni ishodi rane intervencije za roditelje:
  1. Rana intervencija štiti roditelje od poteškoća koje donosi samo suočavanje sa emocionalnim problemima i doprinosi procesu prihvatanja. Rana intervencija eliminiše ili barem smanjuje nesposobnost roditelja da se nose sa detetovim problemom, poboljšava interakciju na relaciji dete - roditelj, dovodi do stvaranja uravnoteženog emocionalnog odnosa i prevencije nepoželjnih postupaka po dete.
  2. Rana intervencija sprečava da roditelji budu uskraćeni za relevantne informacije. Ove se informacije mogu odnositi: na samu dijagnozu, uzrok teškoća i prognozu, znanje o detetovom razvoju, znanje o načinima stimulacije razvoja kod deteta, znanje o uslugama koje su roditelju dostupne.

 

 

 

Pozitivni ishodi rane intervencije za porodicu:
  1. Rana intervencija može sprečiti usvajanje negativne uloge unutar porodice, braće i sestara deteta sa teškoćama, usled čega može biti ugrožen i njihov razvoj ili biti stimulisan razvoj neadekvatnih oblika ponašanja.
  2. Rana intervencija može omogućiti da se porodica kao sistem (deke, bake, stričevi, ujaci...) nauče prilagodjavanju situaciji nošenja sa problemima odgajanja deteta sa teškoćom.
  3. Smanjenje pritiska na porodicu pronalaženjem adekvatnih usluga (vrtić, socijalna pomoć, adekvatni materijali za rad s detetom i sl.)

 

 

 

Pozitivni ishodi rane intervencije za društvo:
  1. Rana intervencija promoviše svesnost članova društva na postojanje dece koja imaju potrebu za posebnom podrškom, koja su deo društvene zajednice i imaju pravo na podršku.
  2. Rana intervencija dugoročno nudi detetu različite mogućnosti. Naime, ranom intervencijom povećavamo mogućnosti za razvoj samostalnosti odrasle osobe sa teškoćom, koja će manje biti zavisna od sistema socijalne zaštite. Isto tako rano edukovani roditelji koji znaju šta mogu da očekuju i kako da se nose sa budućim problemima svoga deteta, sve će manje tražiti pomoć dodatnih službi socijalne zaštite.

 

 

 

 

Inkluzija dece koji imaju potrebe za posebnom podrškom kroz predškolsko vaspitanje i obrazovanje

 

Inkluzija je proces obrazovanja i vaspitanja dece koja imaju potrebu za posebnom podrškom zajedno sa drugom decom. Tada ta deca imaju jednake mogućnosti u razvoju svojih fizičkih, emocionalnih, društvenih i drugih sposobnosti.

 

Uključivanjem deca koja imaju potrebu za posebnom podrškom u redovne grupe, njihovi se pojmovi proširuju. Socijalna integracija daje mogućnost svoj deci da uče, igraju se i žive zajedno, da se razviju u osobe koje razumeju i poštuju jedni druge.

Brojni istraživači veruju da su socijalne interakcije sa vršnjacima osnova za razvoj i socijalizaciju deteta.

U najboljem slučaju, ti odnosi mogu doprineti visokim postignućima deteta a tako i njegovom socijalnom i kognitivnom razvoju. Ima nekoliko ključnih područja u kojima odnosi sa vršnjacima imaju glavni uticaj. To su:

  1. Razvoj socijalnih vrednosti, stavova, pogleda na svet i opšte sposobnosti.
  2. Predviđanje i uticaj na buduće mentalno zdravlje deteta. Deca koja imaju siromašne kontakte sa vršnjacima i ostaju socijalno izolovana, sklona su psihičkim problemima kad odrastu.
  3. Podučavanje dece kako da ne budu socijalno izolovani. Grupa vršnjaka pruža okruženje u kojem se uče i vežbaju socijalne veštine.
  4. Uticaj na upuštanje deteta ili adolescenta u problematična ponašanja, kao što je korištenje droge.
  5. Podučavanje dece kako da kontrolišu agresivno ponašanje. Nadvladavanje agresije u društvu sebi jednakih siguran je način da se nauče i vežbaju granice do kojih se sme ići.
  6. Pomoć pri razvijanju polnog identiteta. Dok je porodica ta koja prva uzima učešće u tom procesu, vršnjaci ga proširuju i razvijaju.
  7. Pomoć pri razvijanju širih pogleda na svet i pomaka od egocentrizma.
  8. Uticaj na obrazovno postignuće deteta i njegove ciljeve za budućnost.

 

 

 

Koristi za dete koje je ukljičeno u inkluziju

· Prilika za druženje s vršnjacima.

 · Uzori među vršnjacima za veštine i ponašanja.

· Aktivnosti vezane za uzrast u područjima gde ne zaostaje.

· Veće samopoštovanje zbog boravka u redovnoj školi.

· Prilike za učenje o razlikama.

· Veće samopoštovanje zbog pomaganja drugima.

· Učenje novih socijalnih veština u interakciji sa decom različitih sposobnosti.

· Razvijanje razumevanja teškoća koje imaju deca koja imaju potrebu za posebnom podrškom.

· Postaju osjetljivi prema potrebama drugih i bolje razumeju pojam različitosti.

· Deca uče da pojedinac može savladati svoje teškoće i tako postići uspeh.

 · Priznavanje vlastitih sposobnosti, veština.

 

 

 

Koristi za roditelje deteta u inkluziji

 

 

 · Osećaj da je njihovo dete prihvaćeno.

· Saznanje da njihovo dete dobija najviše prilika koliko je to moguće.

· Prihvatanje razlika.

· Informacije o detetu u poređenju sa drugom decom.

 

 

 

 

 

Literatura:

1. Kvalitetno obrazovanje za sve – put ka razvijenom društvu, Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije, 2002.

2. Kvalitetno obrazovanje za sve – izazovi reforme obrazovanja u Srbiji, Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije, 2004.

3. Vodič za unapređivanje inkluzivne obrazovne prakse, Fond za otvoreno društvo, Beograd, 2007.

4. Integracija dece sa posebnim potrebama,Ellen R. Daniels, K. Stafford, CIP, Beograd, 2001. 5.

 

 

www.crid.org.yu

www.hocudatikazem.uns.ac.yu

www.alfanum.ftn.ns.ac.yu
Joomla templates by a4joomla